Dan 2. veče

Većinu dana sam proveo u šetnji. Ovde je vazduh toliko drugačiji. Nema onog mirisa truleži. Truleži koja guši.

Šetajući naišao sam na jednu stijenu koja mi je ličila na moju dušu. Na njen otisak u kamenu. Jedino što je drži sastavljenu je sama težina bremena koje nosi. Opet ona jeza. Mrtvački dodir svuda po meni. Pokušao sam pobjeći ali nisam mogao. Legao sam, sklupčao se i čekao da prođe. Posle nekog vremena prestalo je sve. Vjetar utihnu, sunce me obasja i osjetih toplinu.

Bio sam zaboravio kako je lijepo radovati se malim stvarima. Te sitne radosti daju draž životu.